Razgovor je bio u Pančevu. Uzeli smo rent-a-car po principu, kad ću ako ne sada, ipak je ozbiljna stvar u pitanju, i stigli fino, gospodski, bez cimanja po autobusima. Kroz ravnicu pa preko Beograda.
Našla sam se sa poslodavcem, na kafi, opušteno. Pričali smo o poslu, o radu, o gradu u koji idem. O životu tamo, o platama, o troškovima, o hrani, o kulturi, o programima, o jeziku…
Meni se to sve strašno dopada. Ta cela ideja. Ja u metropoli. I radim super posao. Ima svašta da se vidi. I jedna čitava kultura da se istraži.
Dogovorili smo se. Odlazim. Na koliko-nemam pojma. Dok mi ne dosadi. I dok se ne zasitim. A ako mi se dopadne, ko zna koliko ostanem. Za sada sam tako odlučila.
Znam, znam, biće mi užasno teško. I sigurno ću se zasititi, i nije sve u poslu, sve ja to shvatam. Al meni je ovoga dosta. Plate koja je svake prestupne. Izgovora tipa, imam slavu pa ne mogu da vam dam platu. Ili tipa, sin mi ide u Finsku pa smo malo ufitiljili. I onog prostora malog, i vrućine leti i hladnoće zimi i prljavog toaleta. Ma svega mi je bre preko glave.
I slobodno mi recite I told you so. Ali ne još.
Ako se sve bude odvijalo po planu, šetaću se Crvenim trgom, piti vodku mesto vina i jesti boršč (ok, ova dva poslednja verovatno neću).
Poenta je da odlazim u Moskvu. Uskoro.
Objavljeno od strane elektrokuhinja 
