Loše spavam. Kratko i nekvalitetno. Trzam se na svaki zvuk. Sanjam uglavnom budalaštine. Ili radim nešto što ne volim, ili bežim oblivena znojem, a cipele od olova mi ne daju da trčim. Okolina je neki nadrealan predeo. Sve kao da je poznato, al ustvari se ispostavi da nije. Kao treba da uđem u moj stan, al shvatam da moja zgrada ne izgleda tako. Pa tražim moj kvart koji kao da se negde malko zagubio. I tako se mučim i mučim. Ili treba nekog da pozovem telefonom. Al nemam tipke. Pa se sva upnem da vidim broj, a brojevi ne postoje…
I pored svega toga, jutros se probudim ukočenog vrata. Potpuno. Glava ni makac. Negde oko 4 ujutro brojeći ovce po ko zna koji put shvatim da glava stoji u stavu mirno, i ne prima zapovesti mozga. I da boli. Čovek definitivno nije napravljen da sedi osam sati dnevno.
Na poslu pakao. Još osam sati sedenja za kompjuterom plus nekoliko pokušaja da se pogleda levo ili desno.
Kod kuće masaža i tigrova mast. Lepo je imati nekoga kome nije teško da te izmasira. Dodir leči, jeste to znali?
Objavljeno od strane elektrokuhinja 
