Uživancija

Ne radim više.

Probudim se rano.

Napolju sunce.

Popijem čaj.

Operem kosu.

Odem na pijacu.

Skuvam nešto lepo.

Skypujem.

Surfujem.

Blogujem.

Život počinje u tridesetoj? Kakva istina!

Golija

U petak se zaputismo na Goliju. Snežnu, vetrovitu i ledenu.

Posle višesatnog truckanja po Srbiji, smestili smo se u fenomenalne apartmane Golijski dar, koje ovom prilikom namerno reklamiram. Ako se zaputite u ove predele toplo ih preporučujem. U pitanju su komplet opremljeni apartmani na sprat , sa šporetom, escajgom, toplom vodom, tv-om, fenom i čak peglom i daskom za peglanje-iako vam u golijskim vrletima baš i neće trebati ispeglana košulja, ali dobro).

Moja nesanica je i ovaj put pobedila (pun mesec, šta li…) te sam se prve noći vrtela po krevetu kao na ražnju i slušala momke u prizemlju kako ćućore.

Subota je bila rezervisana za planinu. Pakovanje celodnevne hrane i vode+ debele čarape i cipele+ kamašne i hopla!- sve je spremno. Neki su prtili sneg, a drugi (kao ja ) su se provlačili među poslednjima i uživali u blagodetima čiste staze. Golija je sva u četinarskim šumama, a izgubiti se praktično je nemoguće jer su staze lepo obeležene. Na samom vrhu duvao je ledeni vetar toliko da su mi se i ruke i noge oduzele. Tek posle par sati, kad se krv odledila, shvatila sam da gacam u potpuno mokrim cipelama, a da kraj pešačenja nije na vidiku. Definitivno je vreme za nove cipele. Ove su odslužile svoje.

Kako smo stigli u dom, izvesni planinar-piroman je založio vatru toliko da se napravio stub vreline kroz stepenište, te smo se jedno vreme kuvali kao u sauni, al se neko ipak dosetio i otvorio prozor ne bi li jara izašla na minus.

Jedni su napravili palačinke, drugi su skuvali vino, a treći poneli pivo i da vidiš kako se noge brzo odmrznu. Takođe, problema sa nesanicom te noći nisam imala.

U nedelju smo u povratku svratili do isposnice Svetog Save, uklesane u steni, a zatim na tvrđavu Maglič. Maglič se ne bi obrukao ni kao scena u Gospodaru Prstenova. Izgleda opako. Usledilo je truckanje do Novog Sada, i to bi bilo to. Poslednji planinarski vikend pre ruske stepe.  Kada ću videti planine sledeći put-teško je reći. Neki Ural možda, ili Kavkaz?

I, da. Napunih 30. Okruglih. Na današnji dan.

Isposnica:

Maglič:

Zabranjena upotreba mosta:

Tri vikend – crtice: otkaz, viza & lektira

U nedelju sam radila. Ima nešto dobro u tim radnim nedeljama. Kao prvo sama sam. Kao drugo ne zvone telefoni-mir i tišina. Kao treće, sam svoj dj. I kao finale-dragi mi doneo komplet ručak na posao. U šerpici, sa sve escajgom i salvetama. Posle okrepljujućeg ručka stigao šef, a ja hranom obodrena dala otkaz. Dobro je nedeljom dati otkaz. Nekako simbolično. Osećam se lako i poletno. Nemam taj teški kamen nad glavom. Uglavnom, tu sam još dve nedelje, završavam šta se završiti da, a onda odoh…

Viza je od danas u pasošu. Gledam tu jedinu ćiriličnu vizu i mislim se: eto ti. E sad – dobila si je, i šta ćeš sad? Znaš li ti bre gde je Moskva luda ženo?

Čitam Igraj Igraj Igraj, Haruki Murakamija. To sam ja sebe častila za otkaz. Kakva priča! Kakav stil! Oduševljavaju me misterije koje on tako dobro opisuje. U Sputnik, ljubav sam ostala prikovana za onu scenu kada Mju priča kako je osedela, u zabavnom parku u Švajcarskoj. Mislim da sam i ja zbog te priče dobila par sedih. Sve su me žmarci podilazili niz kičmu. A danas, isti taj osećaj i u Igraj igraj igraj. Scena kad recepcionerka ode na 16. sprat hotela Dolphin i svetla se ugase. Ona sama, u mraku, a koraci se približavaju tap-tap-tap. Jeza. Sjajan je taj Murakami.

Tri vikend – crtice

Bila sam na kuglanju. U onoj fensi-šmensi kuglani o kojoj je svojevremeno etotako pisala. Dobiješ cipelice, kugle za devojčice u roza boji, i kad prvi put baciš ne desi se ništa. Pa onda još par puta baciš pa budeš najgora od svih, pa se malo jediš jer si najgora, pa te uče oni iskusniji dok pored sebe gledaš likove koji kao da su iz Big lebowskog izašli. No, i taj osećaj poraza brzo prođe jer se svako na kraju uštosi. Dobije svoj zamah, svoju taktiku. Bio je neki lik koji je razbijao. Stane na početak staze, pa se natrći, pa odmerava onu kuglu, sve gledajući cilj, pa napravi sitno-sitno tri koračića i onda se zakuca na liniju, zafrljači je i pogodi sve iz cuga. Zanimljivo za gledati. Još nemam neki posebni pristup, al jedno sam shvatila: ne baciti već zarolati. Moja tajna formula.

Preporuka za vikend lektiru: Omon Ra, Viktora Peljevina. Sajna knjiga, nekako dirljiva. O dečaku koji je želeo da postane kosmonaut. Kako lepa reč – kosmonaut. Cela priča je stavljena u meni potpuno poznat kontekst. Sećate se onih škola u prirodi? Testera, Deliblatska peščara ili Divčibare. Pa mirisi one kuhinje. „To je bila menza, gde nas je čekao ohlađen ručak, iako je bilo vreme večere- stigli smo nekoliko sati kasnije nego što su nas očekivali. Ručak je bio poprilično bezukusan – supa sa zvezdicama, piletina sa pirinčem i kompot.“ O kako se sećam tih kompota. U limenim čašama. Nikako ih nisam volela.

U današnjem blicu izašao interesantan tekst. Ruski vojnik (pijan naravno), seo u tenk, otišao u radnju, kupio dve vodke a pri povratku, tenkom udario u kuću. Mogu da zamislim kako je izgledao kad je odlazio: Hej drugari, trknuću tenkom do radnje kome šta treba? Dve vodke, još nešto? Ima snimak na English russia. Evo ga link.

Stare fotke

Došla sam u posed nekih potpuno fenomanalnih starih fotografija Bača i pomislila kako bi bila šteta da ne ugledaju svetlost dana. Trenutno stoje u arhivu u Baču, a verujem da je ovo njihovo prvo elektronsko pojavljivanje. Kakve haljine! Kakvi šeširi! Uživajte!

D

Dolazak prvog voza u Bač, 1909. godine

Lopovi, cigani čergaši, uhapšeni u Baču, 1907. godine