Bila sam na kuglanju. U onoj fensi-šmensi kuglani o kojoj je svojevremeno etotako pisala. Dobiješ cipelice, kugle za devojčice u roza boji, i kad prvi put baciš ne desi se ništa. Pa onda još par puta baciš pa budeš najgora od svih, pa se malo jediš jer si najgora, pa te uče oni iskusniji dok pored sebe gledaš likove koji kao da su iz Big lebowskog izašli. No, i taj osećaj poraza brzo prođe jer se svako na kraju uštosi. Dobije svoj zamah, svoju taktiku. Bio je neki lik koji je razbijao. Stane na početak staze, pa se natrći, pa odmerava onu kuglu, sve gledajući cilj, pa napravi sitno-sitno tri koračića i onda se zakuca na liniju, zafrljači je i pogodi sve iz cuga. Zanimljivo za gledati. Još nemam neki posebni pristup, al jedno sam shvatila: ne baciti već zarolati. Moja tajna formula.
Preporuka za vikend lektiru: Omon Ra, Viktora Peljevina. Sajna knjiga, nekako dirljiva. O dečaku koji je želeo da postane kosmonaut. Kako lepa reč – kosmonaut. Cela priča je stavljena u meni potpuno poznat kontekst. Sećate se onih škola u prirodi? Testera, Deliblatska peščara ili Divčibare. Pa mirisi one kuhinje. „To je bila menza, gde nas je čekao ohlađen ručak, iako je bilo vreme večere- stigli smo nekoliko sati kasnije nego što su nas očekivali. Ručak je bio poprilično bezukusan – supa sa zvezdicama, piletina sa pirinčem i kompot.“ O kako se sećam tih kompota. U limenim čašama. Nikako ih nisam volela.
U današnjem blicu izašao interesantan tekst. Ruski vojnik (pijan naravno), seo u tenk, otišao u radnju, kupio dve vodke a pri povratku, tenkom udario u kuću. Mogu da zamislim kako je izgledao kad je odlazio: Hej drugari, trknuću tenkom do radnje kome šta treba? Dve vodke, još nešto? Ima snimak na English russia. Evo ga link.
Objavljeno od strane elektrokuhinja 
