U nedelju sam radila. Ima nešto dobro u tim radnim nedeljama. Kao prvo sama sam. Kao drugo ne zvone telefoni-mir i tišina. Kao treće, sam svoj dj. I kao finale-dragi mi doneo komplet ručak na posao. U šerpici, sa sve escajgom i salvetama. Posle okrepljujućeg ručka stigao šef, a ja hranom obodrena dala otkaz. Dobro je nedeljom dati otkaz. Nekako simbolično. Osećam se lako i poletno. Nemam taj teški kamen nad glavom. Uglavnom, tu sam još dve nedelje, završavam šta se završiti da, a onda odoh…
Viza je od danas u pasošu. Gledam tu jedinu ćiriličnu vizu i mislim se: eto ti. E sad – dobila si je, i šta ćeš sad? Znaš li ti bre gde je Moskva luda ženo? 
Čitam Igraj Igraj Igraj, Haruki Murakamija. To sam ja sebe častila za otkaz. Kakva priča! Kakav stil! Oduševljavaju me misterije koje on tako dobro opisuje. U Sputnik, ljubav sam ostala prikovana za onu scenu kada Mju priča kako je osedela, u zabavnom parku u Švajcarskoj. Mislim da sam i ja zbog te priče dobila par sedih. Sve su me žmarci podilazili niz kičmu. A danas, isti taj osećaj i u Igraj igraj igraj. Scena kad recepcionerka ode na 16. sprat hotela Dolphin i svetla se ugase. Ona sama, u mraku, a koraci se približavaju tap-tap-tap. Jeza. Sjajan je taj Murakami.
Objavljeno od strane elektrokuhinja 
