Pogotovo ako držite mapu Moskve u rukama.
U četvrtak sam se, u potrazi za zelenilom i čistijim vazduhom zaputila u Botanicheski sad. Prvo sam razmatrala opciju dolaska peške, jer mi je to zapravo u komšiluku. Sreća moja pa sam sela na metro. Ono što ovde izgleda kao komšiluk je najverovatnije na nekih 5-6 kilometara udaljeno.
Put do Botaničke bašte vodi kroz VDNH, što mu dođe skraćenica za nekakav sveruski izložbeni centar. U nekoliko desetina paviljona predstavljena su ekonomska dostignuća SSSR-a. Na primer, tu je paviljon Zdravlje, zatim Energija, pa Radiotehnika, Kultura, tu su i silne zgrade posvećene bivšim republikama, i sve je tako grandiozno i puno kiča. Sada je to jedan veliki vašar, a u paviljonima su tržni centri gde može da se kupi apsolutno sve, po principu od igle do lokomotive. Ponegde se održavaju i izložbe, ali prosto je nemoguće sve istražiti, jer su razdaljine između paviljona poprilične. Ja sam se zavukla u nekoliko, fotkala celu tu ludnicu, i pobegla u pravcu zelenila.
E sad, do Botaničke bašte, na karti naravno izgleda kao da ima da se pešači, šta ja znam, nekih 15 minuta. Tih 15 minuta se odužilo do 1 sata, pa sam skoro mrtva umorna i dehidrirana stigla do ulaza. Al je vredelo. Šuma, travnjaci, rečica i jezerca. Idila prava. I Moskovljani koji u gomilama uživaju u lepom vremenu. Poizvrtali se na ćebad i piknikuju, ili voze rolere i bicikle. Ja se kao u inat zaputila na potpuno drugi kraj parka da vidim japanski vrt, i sad već znajući da je daleko udarila tempo. Sa takvim ubrzanim tempom, stigla sam na drugi kraj za samo sat vremena. Park je naravno veliki. Pretpostavljam da tako nekako izgleda njujorški central park. Kad je već počelo da se smrkava, krenula sam natrag, i opet pešaćila još nekih 5 kilometara. Računam da sam prešla taj dan 20. ‘Ladno. A na karti izgleda tako blizu…
Objavljeno od strane elektrokuhinja 
