3 ruske zanimljivosti-a sve u jednom danu!

Overavamo poslasticarnicu blizu novog ofisa. Narucis kolac i dobijes ga  sa sve datumom zalepljenim za dno. Prvo smo mislili da je cena, ali ne, ne, datum izrade, cisto da se ne zaboravi. Blago bajat, od pre tri dana. To se naravno sazna posle jedenja 90 posto kolaca.

U istoj gorepomenutoj poslasticarnici, kolega dobija najmanji tiramisu na svetu. Mikro-tiramisu. Ili dijetalni tiramisu. Mozda krizni tiramisu? Bio je nekih, pa 2.5 cm u precniku.

U Ashanu, hiper (bolje reci giper) marketu u mom rejonu, pored svih mogucih drangulija za dacu nalazi se i ova perverzija: papuce/sandale za hodanje po travi (?!). Ako neko razume svrhu postojanja ovakve jedne fetish naprave nek mi javi. Zar ne izgleda potpuno perverzno?

Россия- единая!

Nema me na blogu, nema me kod kuce…

Zapostavila sam blog. Kod Siboney-a ste mogli da vidite sta on misli o zivotu,  vaseljeni i ostalom, te kako je zivot tamo negde-napolju a ne medj knjigama filmovima i sajtovima. Pa sad, do pre par nedelja bih se slozila, a zatim se sve preokrenulo. Da li zbog svetske krize koja drma one najvece ujedno i najvise, pa se ljudi okrecu raznim vidovima zabave ne bi li zaboravili na prave egzistencijalne probleme, ili mozda zbog toga sto sam otkrila prave cari nocne Moskve, ne znam. Stvar je u tome, da sam se i ja malo pokrenula. Oni koji me znaju bolje, znaju i da sam dnevna ptica, jutarnja cak (a ne nocna nikako, u 9 u krevet i te fore). Moze biti  i da je zima prilicno monotono doba u Moskvi (sneg, pa jos malo snega, pa jos snega, pa te sneg zatrpa). Svuda sneg i led. Vec 5. mesec.

Krenula sam na klizanje. Al onako redovno, bas bas. Ne klizati u Moskvi je kao jesti supu bez rezanaca. Ono sto mi se dopada je kako rusi stvarno znaju da uzivaju u zimi. Krenem u nedeljno jutro do prodavnice a sa mnom i gomila ljudi na skijama-krenuli u oblizni park da se malo rekreiraju. Pa kad ste videli nekog  gradu da nosi skije sa sobom? Ovde je to onako, jedan normalan prizor. Sem sto skijaju, svi su rodjeni na klizaljkama. Kao sto se kod nas igra odbojka/kosarka/fudbal na ulici, tako kod njih svi klinci, cim padne ispod nule, zalede obliznju livadu i igraju hokej. Nije ni cudo da svi znaju te neke super-cool fore na klizaljkama. Za mene je dovoljno-napred, ne pasti i zaustaviti se tako sto se zakucam u ogradu. Ha!

Klizalista se nalaze su po celom gradu, svaki reon ima svoje klizaliste, moze da bude na otvorenom, u zatvorenom, da se zaledi citav park pa se po ceo dan klizete u njemu…

I da, putujem. Opet Srbija, zatim Nemacka. Srbiju nisam bas planirala, al kad se mora nije ni tesko. Promena pasosa, papirologija i tako neke dosadne stvari. Zapravo, stizem za rodjendan pa i nije tako lose. Znam znam, svi ce hteti da pravim zurku, al nista od toga. Mozemo eventulano da izadjemo negde, onako, po-moskovski do 6 ujutru

I, da, frizeri su ovde katastrofalni. Osisala sam se sama. Em ustedela, em sam lepa ko slika!

Blog-power

Ako ste iole poznata faca u blog krugovima, desice vam se jedno od sledeceg. Ok, puno ljudi ce vas citati. Puno ljudi cete upoznati preko bloga. Mnoge lepe stvari ce vam se desiti. Ljudi ce poceti da vam govore – da stavi to na blog, to je tako dobra prica. Sami cete poceti da razmisljate – hm, ovo bi moglo nekome biti zanimljivo, od ovoga bi moglo nesto da ispadne.

Ali! Uvek postoji neko ali.

U nekom momentu, dobicete i sledece instrukcije. „Sve moze samo nemoj da me stavis na blog!“ Ili tipa-pazi, ako me stavis na blog…!

Cenzura!

Pretnja!

Da li se i vama to desava? Ili ja ovde nekome licim na  skandal-majstora?

Molim lepo.

Uhvati miša

Ovo nije nikakva metafora već priča iz života.

Ulazim danas u zgradu, a već sam pričala o moskovskim stanovima (zgrade su u još gorem stanju, tek da se zna), penjem se uz stepenice, a ispred mene, nešto malo crno sa repićem. Mali malecki miš. Ne znam zašto ali miševi, kao ni pacovi, u meni ne izazivaju skoro nikakvu reakciju. Na svašta se čovek navikne.

Penjem se  uz stepenice – trčka i on ispred mene. Krenuo lepo gore. Dodjem ispred svojih vrata, stanem, kad stane i on. Valjda čeka da mu otvorim ili šta.

Ok, krenem ja da ga plašim. Prvo kažem beži, on ništa. Pa onda malo podviknem. Kulira miš sve u šesnaes. Dobro što nije zapalio cigaru dok me sačeka.

E onda mi je već dojadilo, mislim se, sad ako otvorim vrata, dopašće mu se lepo toplo, miris hrane, ima da mi se i useli, i tu krenem da skačem (računam džin koji pravi buku skačući mora da je strašan). On se uzmuva, krene da traži rupe po zidovima, da se penje, pa pada, pa se opet penje, a ja u čudu ne verujem!

Uplašim ja njega nekako, ili bolje rečeno uzmuvam, te posle dosta natezanja, on odskakuta uz stepenice, na četvrti sprat, a ja se na brzinu umuvam u svoj stan.

E tako drskog miša još nisam videla. Pitam se, kakvi li su im pacovi tek?

No sleep

Opet mi je dosla u posetu. Moja stara dobra prijateljica Nesanica. Voli da se pojavi pogotovo kad sam preumorna. Onako, kad pomislim, evo sad cu zaspati. Ali ne, negde oko 4 nocu, to joj je omiljeno vreme, ne pokucavsi bane, zasedne, nalakti se, pogleda me zakrvavljenim ocima i kaze- nema spavanja. Nocas je dosla u paru. Sa Glavoboljom, ponekad pomislim da se ne razdvajaju.

Brojanje ovaca? Urbana legenda, nikad nikom nije pomoglo. Protiv njih dve se ne vredi boriti. Hajde za Glavobolju jos i znam sta bih, al u paru, njih dve su nepobedive. Nemilosrdne. Neumorne.

Treba izdrzati jos jedan umoran dan. A noc… videcemo. Mozda se pokupe i odu. Mozda ostanu. S njima covek nikad ne zna. Tesi me bar sto se vikendom retko pojavljuju.

Jos tri dana.