Jedan nemili susret sa zdravstvenim sistemom

Krenem ja pre neki dan u ambulantu. Kod mene na poslu važi pravilo svima poznato kao pravilo srednje škole ili pravilo osnovne škole, dakle poznato pravilo po kome onaj ko je bolestan i ne ide u školu/na posao mora da donese opravdanje. U suprotnom, mu se beleži neopravdan, tj u mom konkretnom slučaju, uzima se jedan slobodan dan, krvavo stečen. Pošto je slobodan dan svetiji od svete krave u Indiji, svaki put kad dobijem neku temperaturicu, groznicu ili grlobolju primorana sam da se pod visokom temperaturom dogegam do obližnje ambulante. Postoji samo jedan mali problem.

Na primer da ne mogu da izađem iz kreveta.

Na primer da me glava toliko boli da vidim sve zvezde i samo želim da se prekrijem preko glave i ne izlazim nigde.

Na primer da imam temperaturu od koje sam u nekom stanju bunila, u sumraku svesti.

Na primer da jednostavno ne mogu da sedim u čekaonici sa babama i dedama tri sata, i mislim da mi je bolje da to vreme provedem kod kuće pijući čaj, aspirine i propolis.

E zato nisam otišla u ambulantu u četvrtak, već kad se bar temperatura malo smirila u petak.

Dovoljno sam pametna pa za takve prilike imam pripremljenu knjigu. U ambulanti horda baba i deda. Sede i mirno čekaju. A šta će i oni jadni sem da idu kod lekara, to im je jedina zanimacija u životu? Pa se još nađe par njih pa krene preturanje po tome ko od čega boluje kakvi su nalazi, ko je umro i ko će uskoro na onaj svet. Ja mislim da je to njima neka vrsta socijalnog programa, mesto u kafanu kao kad su bili mladi, vreme je za ambulatu, tamo je svo društvo iz ulice. Tako i ja sa njima mirno čekam svoj red. Čitam knjigu, prešla već skoro pola, uvod, razrada a sad će i zaključak. Kad eto, prozovu i mene. Ulazim posle dva sata, dobardanujem, sedam, doktorica mi pogleda grlo, izbekeljim se, kaže ona, to je za antibiotik. Alo, bre! Pogledom u moje grlo, tako olako?! O, da, mnogo smo efikasni. Trebalo joj je cirka, 5 sekundi da mi odredi terapiju. 4 puta na dan kaže, pa dve kutije antibiotika da smažem. Kažem ja njoj, ja to ne pijem. Prosto, gore mi je od antibiotika nego od upale grla. Al stvarno. Ne ferma ona, kaže dve kutije, i to je to. Ispisuje recept, sledeći. Kao na pokretnoj traci.

Plaćam nešto što se zove participacija od 20 dinara. Mislim da ne postoji čovek kome je jasno šta je fakin participacija. Je l plaćamo zdravstveno? Je l plaćamo lekove? A i država ih donira. Šta onda koji moj ima da se cigane za siću od 20 dinara, aj nek mi neko objasni?

Odlazim u apoteku. NE kupujem antibiotike, neka hvala. Mislim da će čaj od kamilice biti sasvim dovoljan. Odlazim kući potpuno iznurena, i potreban mi je odmor i lečenje od ambulante, ne od prehlade.

A što se tiče pravdanja, imaću dakle samo petak u listi bolovanja. Zato što sam bila lenja i nisam došla na vreme to jest u četvrtak sa temperaturom 38 u stanju bunila da čekićam da bi mi dali antibiotike. Na moje pitanje šta ja sad da radim s tim danom, kaže doktorica, pa uzmi slobodan dan. E, srećo moja kad bi ti znala koliko ja slobodnih dana imam, i kako ih ne dele kod nas šakom i kapom, ne bi se tako olako izlanula. Hoću, hoću sigurno da uzmem slobodan dan. Koji čuda li, na kraju godine uopšte ni nemam. Nije to problem, dogovoriću se ja sa šefom, al je poblem taj olaki stav. I ta pokretna traka ljudi. I ta čisto naša stvar po kojoj se za svaku najgluplju bolest prepisuju antibiotici, kao da nema ništa drugo na svetu bolje i zdravije. Pretpostavljam da je najbolji lek za posekotinu antibiotik. I za alergiju. A tek za čir na želucu što leči…Ma fenomenalno, to je jedan svelek.

Kada li će, o kada ta reforma zdravstvenog sistema?

Advertisements

14 Responses to Jedan nemili susret sa zdravstvenim sistemom

  1. Mr. No kaže:

    Mozda preznojavanje pomogne, meni je to najdelotvornije rešenje kad imam temperaturu, pogotovo što pod jorganom uvek zamišljam da sam Jean Luc Picard 🙂

  2. what the fuck kaže:

    da ne ureknem, nisam cesto bolesna, pa i kada jesam sama se lecim. ferveks, c vitamini, cajevi, preznojavanje. ne pamtim kada sam zadnji put bila u ambulanti. lucky me 😉
    evo i sada se trenutno lecim.

  3. La Lara kaže:

    I ja isto, lezim i cekam da prodjem, sva sreca te na poslu ne smaraju

  4. rossanna kaže:

    Kod nas je isto tako 🙂 za sve ti daju antibiotik, tako da ja vise zbog upale grla i ne idem doktoru, sama sebi prepisem lijek koji mi znam pomaze odmah (antibiotik, naravno) 🙂 a za bolovanje, e ovdje je vec mozda malo lakse, bar u mojoj skoli, bez problema je tu kolegica koja je spremna da uskoci i da te mijenja (bar je u mojoj skoli tako) tako da nije problem uzeti slobodna dva dana…nadam se da si bolje!! anna

  5. etotako kaže:

    Evo mene optimiste.
    NIKAD!

    Doduse, imam srecu, te se u mojoj firmi ti skolski primeri ne primenjuju. Jel te boli, lezi kući i ozdravljuj. Bolesnu te ne možemo rabiti 🙂

    Ozdravljaj kujna. Rakijicu jednu, i fino se utopli.

  6. I2U kaže:

    Zar se nisi opredelila za lekara kod koga ces da se lecis?
    Ja sam potpisao jos letos neku izjavu tj. opredeljenje za kog lekara cu se opredeliti.
    I mogu ti reci da je cool, jer bukvalno sada svi oni zele da imaju sto vise pacijenata. A koliko mi se cini rade i na ucinak. 🙂

    P.S. Kad bi meni samo tako pogledala grlo i dala antibiotike, rekao bih slusaj, ne treba nista da pises, idem kod drugog lekara. Pa picka joj materina blesava da ti barem i pluca ne pogleda. Jooooj, ako je mlada, reci joj da ce I2U doci da je malo nauci pameti.

    Zelim ti sto pre da ozdravis

  7. Mr No, ozdravila sam već sama, al stvarno me smoriše doktori.

    Wtf, ja nikad nikad nikad ne idem kod lekara, sama znam vrlo dobro da se lečim. Al pravila firme takva. Šta da radim, bolje da odem kod lekara nego da mi uzme godišnji. Da nema tog glupog pravila ne bih se ja tamo pojavljivala.

    Laro, nemaš pojma koliko to znači.

    Anna, kanda je to neki balkanski trip. Antibiotici leče sve, vidim i kod vas.

    Etotakoc, velika je sreća kad ti firma ne traži opravdanje. VELIKA.

    I2U, pazi kad te nedelje nije radila MOJA doktorica koja je ok, pa sam morala kod neke druge. E, a ta je garant iskompleksirana jer se nisam za nju odlučila, pa me kao nešto zeza. Ništa ta nije pogledala, prošlo j vreme slušanja pluća, kako vidim. Antibiotik im je drugo ime. Ma katastrofa bre!

  8. I2U kaže:

    Cuti, dobro je da ti nije prepisala inekcije. Mogla je da bude jos gora 🙂

  9. Deda kaže:

    Izbegavam odlazak kod lekara, ali sam pre tri meseca morao da odem i trazim neke lekove…Kaze doktorka da moram da lezim i da dodjem za pet dana na kontrolu …Lepo zamolim lekove i da mi ne otvara bolovanje jer moram da radim, a ona mi kaze da nisam normalan…
    Nemam problema sa opravdanim izostancima, a mojim kolegama opravdavam i nalazim zamenu kad god im je potrebno odsustvo.
    Izgleda da sam se i ja debelo prehladio i da cu morati da odlezim koji dan, sve me steglo…
    Znam i kako sam se prehladio, a znam i kako si se ti prehladila: slikajuci promrzle kucice u 02 h… 😛
    Idem da koknem andol i da legnem…
    Ajd, pa da ozdravimo sto pre…
    Pozzz…

  10. Participacija od 20 dinara je potpuno legalizovana institucija reketa, koja dobija smisao kada u računicu uzmeš stotine pacijenata svakodnevno… Osoblje domova zdravlja živi od toga

  11. Vox, ali 20 dinara? Pa stvarno. Toliko je jadno, da mi dođe da im ni ne dam. I, šta bi se onda desilo, vijale bi me sestre po ambulanti???

  12. Imam ludu sreću da je moja doktorka totalno cool žena.
    Neki dan sam prehladila glavu ( da, da…i to se može prehladiti ) i jednostavno sam nazvala ambulantu i telefonom joj objasnila šta mi je, ona mi rekla koji lek za bolove da uzmem i da sa glavom zamotanom u šal odležim 3 dana.

    Nema čekanja u redu, nema nervozne medicinske sestre, i gomile baba i deda.

    Meni odgovaralo da je lepo iz kreveta nazovem, doktorki odgovaralo da joj ne pravim još veću gužvu.

    A opravdanje: poslala mail jednoj profesorici, i žena mi opravdala sve izostanke s faxa.

    Živeli telefon i internet! :))))

  13. Aurora, zavidim na cool doktorici. I na modernim sredstvima komunikacije!

  14. meni je u citavoj prici interesantan fenomen poslodavca kome (polu)bolesni ljudi dolaze na posao i time ostale zaposlene izlazu mogucnosti da se razbole. dosta posla se moze odradjivati od kuce, ako se nekome bas radi.
    protiv participacije nemam nista, ali imam protiv kada mi neko prica o besplatnom zdravstvu, skolstvu i sl.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: