Bačka avantura

februar 24, 2008

Umesto sedenja i plakanja nad Kosovom, ovaj vikend tri žene su odlučile da uzmu kola i posete nekoliko potencijalno interesantnih mesta u Bačkoj. Kao prvo gradić Bač-po kome je Bačka i dobila ime.

DvoracKrenule smo oko 10 sati iz Novog Sada a prva usputna stanica je bila Čelarevo. Ono Čelarevo poznato po pivu. A manje poznato po dvorcu Dunđerskih.. Do dvorca se lako stiže, nalazi se u samom centru, a prepoznaćete ga po gipsanim lavovima na kapiji. Mesto je potpuno zapušteno, nema žive duše, viđeni su radnici muzeja kako odnose nameštaj kombijem (ne zna se gde). Objekat je zatvoren za javnost, a na pitanje da li bar možemo da pogledamo nameštaj, odgovor je bio da sve možemo da vidimo i u kombiju-„nema tamo ništa“. Takođe nam je rečeno da smo sav nameštaj mogle da vidimo na izložbi u novosadskom muzeju ’68 godine. Na stranu što sam ja rođena davne 78.

Posle ovako ljubaznog ćaskanja sa radnicima iz kulture nastavile smo svoj put ka Baču. U tom se malo vreme prolepšalo, te nas je Bač dočekao vedar i suncem okupan.

Franjevački samostanU samom centru se nalazi Franjevački samostan iz 12. veka. Kucnule smo na vrata, otvorio nam je jedan opat i pristao da nas malo provede i objasni šta se sve tamo nalazi. Njih trojica su trenutno u samostanu, opazila sam gajbe sa krompirom, i drvca limuna sa sve plodom, i bi mi ih nekako žao. Ne znam zašto. Valjda njima odgovara taj život, ne razumem se. Uglavnom, fini neki svet.

Nakon manastira krenule smo u potragu za kafom. Osim dva kafića-kladionice, nismo bile uspešne u pronalaženju ičega obećavajućeg, a ja još nisam toliko očajna da moram u kladionicu po kafu. Neke devojčice su nam pokazale jedini kafić koji nije u isto vreme i kladionica. Enterijer iz nekih drugih vremena. Kombinacija žuto-zelena. Muzika iz devedesetih. Srpski dens. Ako se iko seća šta je to. Kafa ok, a cena 45 dinara, verovali ili ne. *kafa u costa coffee je 145 dinara, i ne pada mi na pamet da im dam toliko* .Ok, osim što je enterijer iz devedesetih i cene su.

Kofeinski osnažene i ugrejane zaputile smo se ka tvrđavi. Mesto izgleda fenomenalno iako je manje-više sve u ruinama. Dobro je očuvana jedino kula ali nije moguće ući . Sve stoji zaključano, nema nikoga da to malo promoviše, jedino postoji tabla na ulazu koja govori o istoriji ovog mesta. Od tvrđave se lako dolazi do turskog kupatila, tj onog što je ostalo (a nije mnogo), prelazimo preko kanala uz bizarni pogled na nekakvu golgotu na brdu (ovakvih golgota ima po celoj Vojvodini, jedna je u Petrovaradinu, ako iko ima ideju šta je u pitanju, molim nek mi javi). Dakle golgota je obično na brežuljku, čine je tri krsta, u sredini je raspeće, a okolo se nalaze nekakve škrinje u kojima su verovatno svojevremeno stajale statue svetaca. Pomalo bizarno, ali značenje verovatno postoji (pardon my history).Tvrđava u Baču

Ruine

Kako je glad navalila, zaputile smo se u Odžake kao najbliže veće mesto sa potencijalno većim brojem restorana. Od tog većeg broja ispostavilo se da postoji jedan jedini restoran. Ponuda standardna –mućkalica, vešalica, ćevapi i pljeskavica. Od povrća jedino medaljoni koje nisam imala želju da isprobavam. Dakle mesni šok, preobilan tanjir, nas tri pregladnele. U restoranu proslava krštenja/rođendana ili nečeg sličnog. Osim krajiških pesama orile su se i makedonske, južnjačke a jedna gošća je otpevala i Fallin od Alicie Keys. Čudan miks u svakom pogledu.

Dvorac Dunđerskih u Kulpinu

Za kraj smo ostavile još jedan dvorac Dunđerskih, ovaj put u Kulpinu. Dvorac je pretvoren u poljoprivredni muzej. Ako ste mislili da se u muzej može ući tek tako, grdno ste se prevarili. Uvek postoji neka druga varijanta. U ovom slučaju varijanta se zove kuc-kuc. Dakle, kuc-kuc na vrata. Otvara nam otprilike dvadesetogodišnjak. Je l možemo da pogledamo muzej? Kaže da može ali nekako nevoljno. Odlazimo za njim, on nam otključava, ulazimo a za nama ulaze i dečakovi drugari. Dvojica. Dok se mi šetamo i razgledamo, njih dvojica sede na stilskim stolicama, sasvim komotno kao kod svoje kuće, pale cigare i ćaskaju. Sad zamislite jedan dvorac. I sobe, i stilski nameštaj i drvene makete i sređenu srpsku, pa sređenu slovačku sobu iz tog perioda. Pa lustere kristalne. Pa izložbu slika. Pa drveni parket. I na se to dodajte dim od cigareta tri dvadesetogodišnjaka.I ko je onda kriv kad se jednog dana sve to zapali? Ili kad nestanu slike, eksponati i stilske stolice? Ok, ponašam se kao neka baba, ali stvarno, pa ima li to igde?

ChevroletOdlazimo iz dvorca pomalo razočarano, dečak nam pokazuje the kola, koja se voze jednom godišnje (aj ko pogodi ko sme da vozi ova kola, častim ga).

Kroz ravnicu u sumrak, vraćamo se u Novi Sad.

Bio je to, sve u svemu jedan lep dan.


Načini za prevazilaženje dosade

februar 21, 2008

Za razliku od Beograda, Novi Sad je danas bio potpuno pust. I čist nekako. Posle posla, krenula sam peške preko mosta, pa pored tvrđave, kroz park. Sa muzikom u ušima.

Čisto da podsetim da postoje mnogo bolji načini da se prekrati životna dosada. Kao na primer:

-čitanje knjiga (Peljevin je apsolutni hit)

-gledanje filmova (jupi, fest samo što nije počeo)

-druženje sa dragim ljudima (u kafanama ili  privatno kako ko više voli).

Meni dosta mintingovanja. Ne palim se na govorancije.


Mad world

februar 17, 2008

Tužan dan u Novom Sadu. Zbog ove vesti. Zbog sedmoro osmoro! mladih.

Video o maloj ptici kiwi, koja nije mogla da leti, a tako je žarko želela:


Kako dobiti slobodan dan

februar 15, 2008

Lepo je kad znaš da uskoro daješ otkaz, pa te baš briga šta će ko da kaže. I da misli.

Ponedeljak ujutru:

Radnica-revolucionarka: šefe, petak je neradan dan, čisto da se zna.

Šef: u redu, ako je neradan, onda je neradan.

Četvrtak ujutru:

Šef: meni nikako ne odgovara da se u petak ne radi.

Radnica-revolucionarka počinje polako da se puši.

Šef: Meni bi čak odgovaralo da počnemo da radimo i subotama. Nagomilalo se posla…

Radnica revolucionarka se puši sve više i više. Dim počinje da joj kulja iz ušiju.

Šef: moraćemo da se izorganizujemo da radimo prekovremeno.

Ostali radnici: vi to mislite na neko određeno vreme, ili na stalno?

Šef: pa na nekoliko meseci, a posle….

Radnica revolucionarka puca po šavovima od besa. I smelosti šefove.

Radnica-revolucionarka: JA NE RADIM SUTRA! JA SAM ISPLANIRALA SEBI VIKEND, I RAČUNALA NA TAJ NERADAN DAN. IONAKO IMAMO UKUPNO, ŠTA? – TRI DRŽAVNA PRAZNIKA I SAD I TO HOĆETE DA NAM UZMETE. E PA NE MOŽE. A ŠTO SE TIČE RADNIH SUBOTA, JA SUBOTOM NE RADIM.

Šef ćuti. Zabezeknut.

Posle minute ćutnje, progovara: Onda ćemo morati da zaposlimo drugu smenu da radi posle vas. Ima puno posla, a ako vi nećete, ja moram da nađem nekoga ko hoće.

Radnica-revolucionarka: što se mene tiče, možete slobodno, ja ne radim subotom.

Radnica koja podržava revoluciju: ni ja isto ne radim. Umesto mene isto nekog unajmite

Radnik koji podržava revoluciju: ni na mene ne računajte, ne isplati mi se.

Šef, posle duže pauze: Dobro, onda sutra ne radimo.

Još malo, pa ćemo kao u fabrici. Da unajmimo i treću smenu. A šta to sve mene briga, pitate se. Ne znam. Možda sam malo luda. A možda me jednostavno nervira ta samoživost i bezobrazluk naših poslodavaca i nazovi-šefova. Koji, umesto da razmisle šta je potrebno da bi neko radio prekovremeno, kao npr. da iznajme normalan prostor za šestoro ljudi a ne da šestoro ljudi strpaju u prostor za dvoje. Kao da na primer jednom nedeljno očiste prostor, a ne jednom u pola godina kad ne znam čija baba dođe iz Amerike (ovo je živa istina ) Da li je potrebno reći da me svaki ponedeljak sačeka iznenađenje u toaletu? Ali o tome bolje da ne pišem. Neki možda imaju slab želudac. Ili da daju platu, ako ne bar celu odjednom, a ono iz dva dela a ne iz pet. E onda možemo da pričamo o prekovremenom radu i da se dogovorimo. Kod mene te varijante od danas radite i subotom, prosto ne piju vodu. Ko hoće-samo napred. Ja bogami subotom pijem čaj kod kuće. I radim šta mi je volja.

Mnogo sam juče bila besna. Danas sam ok.


Nesanica

februar 11, 2008

Loše spavam. Kratko i nekvalitetno. Trzam se na svaki zvuk. Sanjam uglavnom budalaštine. Ili radim nešto što ne volim, ili bežim oblivena znojem, a cipele od olova mi ne daju da trčim. Okolina je neki nadrealan predeo. Sve kao da je poznato, al ustvari se ispostavi da nije. Kao treba da uđem u moj stan, al shvatam da moja zgrada ne izgleda tako. Pa tražim moj kvart koji kao da se negde malko zagubio. I tako se mučim i mučim. Ili treba nekog da pozovem telefonom. Al nemam tipke. Pa se sva upnem da vidim broj, a brojevi ne postoje…

I pored svega toga, jutros se probudim ukočenog vrata. Potpuno. Glava ni makac. Negde oko 4 ujutro brojeći ovce po ko zna koji put shvatim da glava stoji u stavu mirno, i ne prima zapovesti mozga. I da boli. Čovek definitivno nije napravljen da sedi osam sati dnevno.

Na poslu pakao. Još osam sati sedenja za kompjuterom plus nekoliko pokušaja da se pogleda levo ili desno.

Kod kuće masaža i tigrova mast. Lepo je imati nekoga kome nije teško da te izmasira. Dodir leči, jeste to znali?


Kako se pripremiti za odlazak?

februar 5, 2008

MoskvaOsim što treba kupiti turpiju, makazice i fen za kosu, bavim se i svakodnevno razmišljanjima na temu:

Kako će mi biti?

Šta ću raditi?

Da li ću se snaći?

 

To su misli koje me progone i noću, pa smanjeno spavam ovih dana. Polako učim ruski, kako bih koliko-toliko smanjila kulturne šokove koji me izvesno očekuju. Čitam ruske savremene pisce. Viktor Peljevin i Život insekata. Otkriće.

Pre neki dan mi je prijatelj pozajmio jednu genijalnu knjigu o putešestviju kroz SSSR, u drugoj polovini prošlog veka. Imperija, Rišarda Kapušćinskog. Dobra stvar za instant upoznavanje ruskih prostranstava, kulture, istorije i običaja. Baš ono što mi treba.

E sad, ne bi elektrokuhinja bila prekaljena blogerka, da nije izblogovala dobre ruske blogove. Naravno, svi blogovi su na engleskom. Za koji mesec – nadam se da ću pronaći i neke kvalitetne ruske blogere;)

Dakle, pod broj 1: English Russia . Više je foto-blog, i skoro svakodnevno se ažurira, sa zanimljivim fotografijama i video-zapisima iz Rusije. Obavezno, ali obavezo posetite link od pre neki dan-stare fotke iz SSSR-a: http://englishrussia.com/?p=1754 .

Russian cafe, opet daje neko svoje viđenje svakodnevnog života, a nešto ozbiljniji je Sean’s Russia blog, sa političkom i socijalnom tematikom.

The copydude je namenjen (kao i većina sajtova na engleskom o Rusiji) onima koji žele da nađu svoju rusku mladu.

Omiljeni search engine terms ovih dana: nezadovoljstvo na poslu, posao ruski, posao u moskvi i neobjašnjiva zensko zenska masaza stopala (?).

До свидания!