Moskva noću

jun 29, 2008

Svi znaju da ja baš nisam neki tip za celonoćne izlaske, ali s obzirom da su neke specijalne okolnosti bile u pitanju, odlučila sam se za ovu noćnu akciju . Da, da, do 7 ujutru. Pa ne sećam se kad sam se u 7 vratila kući. Verovatno poslednji put negde u 2. razredu srednje škole, kad sam čekala prvi bus. Eh, kakva su to vremena bila… O tome neki drugi put a sada exkluzivni izveštaj o moskovskom noćnom životu, evo iz prve ruke.

1. Noćna vožnja taksijem po centru, sa taksistom koji pojma nema gde ide u poluraspadnutoj ladi (naravno). Nekoliko vrtenja u krug, pa gubljenja, al na kraju ipak uspešni dolazak.

2. Klub se zove Krizis Zanra. Na bini neki dečkići pevaju, od ACDC-a do Majkla Dzeksona. Ludilo. Definitivno imaju krizu žanra.

3.Muvanje od šanka do podijuma uz treskanje, skakanje, đuskanje, vikanje i pevanje uglas. Klasika.

4. Dobila sam novog drugara-Alekseja. Aleksej je: mlađi od mene 10 godina, plus niži za dve glave, plus Rus, a ja ne pričam ruski, što njemu savršeno nije smetalo. Elem, i to što sam razumela, pravila sam se da ne razumem, uglavnom poenta je sledeća: hteo je da idemo napolje, da pričamo. O čemu, pomislih, da neće možda o školi, nešto u stilu, ne ide mi dobro matematika? Svašta. Ruski muškarci definitivno imaju petlju. Posle se čak i nadurio, al vidim brzo je našao novu žrtvu. Ko zna, možda mu se posrećilo?

5. Već posle 4 ja ne funkcionišem. Ama ič. I hoću kući, i spava mi se i dosta mi je. Kad smo odvukli zabludelu nam drugaricu s podijuma, već je svanulo uveliko. 5 sati! Dan napolju! A ja nisam u svom krevetu! Strašno!

6. Naravno, potrebno je obnoviti energiju i posle celonoćnog bdenja, pojesti štogod. Pljesavica u Moskvi nema. Al zato ima kurica* na svakom koraku, pečenih. Kurice smo preskočili i uvukli se u neki čudan restoran/češku-pivnicu/piceriju. Sve odjednom. Od čitavog menija, na nekih desetak strana, bilo je moguće pojesti jedan sendvič. Tako i uradismo. Sa slaninom, pomfritom, jajem na oko. Energetska masna bomba.

Al je bilo dobro, ipak. Preporučujem. U umerenim količinama, naravno. Par puta godišnje i to je to. U protivnom, išijas, lumbago i čukljevi. Mislim ipak sam ja dama u tridesetim.

*kurica nij e ono što ste prvo pomislili. To je piletina. 🙂

Na slici se može, u gornjem levom uglu videti i kalašnjikov. Ako se dobro zagledate.

Advertisements

Секс в большом городе*

jun 22, 2008

Pre neki dan legnem da spavam, kad, uzivajuci blazeno i nevino u snu, budem probudjena prvo urlicima, vriskom i cikom a zatim petardama tu u hodniku, povicima iz kola i trubljenjem. Da, da, Rusi su slavili pobedu. Fudbalsku. Moj dragi, znajuci da o fudbalu ne znam nista, pise mi poruku u gluvo doba da se ne potresem, da ce Rusi sigurno da slave, da nije zemljotres, napad marsovaca ili vec neka vremenska nepogoda. Ok, shvatila, nisam infarkt jos dobila, mada na ivici. Nadam se da nece pobediti u finalu, jer naopako, necu smeti iz stana da izadjem!

S mojim komsijama nesto definitivno nije u redu. Da li su to neki sindromi, preostali iz komunizma, nemam pojma. Kod njih nema onog – da komsiji crkne krava, kod njih je, da-mi-komsija-ne-vidi, ne cuje-i-ne-zna za-moju-zivu-kravu. Pre neki dan, krecem na posao, i naravno, koristim stepeniste, mesto lifta (imam taj mali problem s liftovima, pogotovo kad sam sama, a lift onaj zablindirani gde nema mobilnog signala, ne, hvala) i sad, krenem ka stepenistu, kad hoces-jes, vrata od stepenista zakljucana. Da, da, postoje i vrata od stepenista, (pored onih troja vrata kroz koja moram da prolazim i otkljucavam ih da bih dosla do svog stana). Mislim koliki kreten treba da budes da zakljucas stepeniste? Svako ko moze da dodje liftom, moze i stepenistem. Da li je ikome palo na pamet sta u slucaju pozara, ili ne-da-boze iskljucenja struje? Ne, bitno je da se ne vidi sta se kod nas desava. Sprat tajne, to smo mi. Ko zna kakvim se sumnjivim rabotama bave susedi, kad su zavese u hodniku navucene a stepeniste zakljucano. Bog te mazo. Epilog: pronasla kljuc od stepenista i sad teram inat: ostavljam ga otkljucano pa nek se zivi zderu.

Videla coveka sa utokom. Al ne policajca ili obezbedjenjca. Ovaj je bio onako pravi Kalahan, u metrou, sedeo pored mene, sa pistoljem zadenutim u pojas. Bre! Sta ce ti crnome utoka u metrou?! Mislim da sam jedino ja primetila. Onako, pravi, filmski. Da li je dozvoljeno nosenje oruzja obicnom gradjanstvu u sredstvima javnog prevoza, molim odgovor?

Na tv-u ide ruska serija tipa Kozara. Ili Neretva. Sa partizanima i nemcima. Ta-ta-ta-ta! Muzika ko iz otpisanih. Sjajno.

I, da, posle ovih stresnih dogadjaja dobro bi mi doslo jedno relaksiranje u mini banji. Zar ne izgleda potpuno kretenski? Zamisljam mene i dragog kako se jedno drugome smesimo i kuvamo u ovim nadutim jastucima.

I sad molim lepo- pa kako da ne volis Rusiju?

*Секс в большом городе= Sex and the city


Nije sve onako kao što izgleda

jun 14, 2008

Pogotovo ako držite mapu Moskve u rukama.

U četvrtak sam se, u potrazi za zelenilom i čistijim vazduhom zaputila u Botanicheski sad. Prvo sam razmatrala opciju dolaska peške, jer mi je to zapravo u komšiluku. Sreća moja pa sam sela na metro. Ono što ovde izgleda kao komšiluk je najverovatnije na nekih 5-6 kilometara udaljeno.

Put do Botaničke bašte vodi kroz VDNH, što mu dođe skraćenica za nekakav sveruski izložbeni centar. U nekoliko desetina paviljona predstavljena su ekonomska dostignuća SSSR-a. Na primer, tu je paviljon Zdravlje, zatim Energija, pa Radiotehnika, Kultura, tu su i silne zgrade posvećene bivšim republikama, i sve je tako grandiozno i puno kiča. Sada je to jedan veliki vašar, a u paviljonima su tržni centri gde može da se kupi apsolutno sve, po principu od igle do lokomotive. Ponegde se održavaju i izložbe, ali prosto je nemoguće sve istražiti, jer su razdaljine između paviljona poprilične. Ja sam se zavukla u nekoliko, fotkala celu tu ludnicu, i pobegla u pravcu zelenila.

E sad, do Botaničke bašte, na karti naravno izgleda kao da ima da se pešači, šta ja znam, nekih 15 minuta. Tih 15 minuta se odužilo do 1 sata, pa sam skoro mrtva umorna i dehidrirana stigla do ulaza. Al je vredelo. Šuma, travnjaci, rečica i jezerca. Idila prava. I Moskovljani koji u gomilama uživaju u lepom vremenu. Poizvrtali se na ćebad i piknikuju, ili voze rolere i bicikle. Ja se kao u inat zaputila na potpuno drugi kraj parka da vidim japanski vrt, i sad već znajući da je daleko udarila tempo. Sa takvim ubrzanim tempom, stigla sam na drugi kraj za samo sat vremena. Park je naravno veliki. Pretpostavljam da tako nekako izgleda njujorški central park. Kad je već počelo da se smrkava, krenula sam natrag, i opet pešaćila još nekih 5 kilometara. Računam da sam prešla taj dan 20. ‘Ladno. A na karti izgleda tako blizu…


Tri vikend crtice

jun 8, 2008

U subotu radila. I umorila se. I smorila jedno 15 puta. Al je i to proslo. Kao finale dana – žurka. Šta da vam kažem-moskovske žurke su stvarno dobre. Čak odlične. Nažalost, isparila sam kao pepeljugica oko ponoći,u poslednjem metrou. Takav je život…

Ovaj vikend je obeležen upoznavanjima. Na žurci i van. Shvatila sam ko su mi susedi. Susret u hodniku: jedan debeli čova, sa nekakvim alatom u rukama, go do pojasa naravno, i ja koja izlazim iz stana s mišlju, oookej, nadam se da ovo nije provalnik. Stojimo i odmeravamo se. A onda će on Zdrastvujte, ja njemu isto. Huh, nije provalnik, samo sused koji voli da pojede. Još jedan susret na ulici: ja pitam kako do Grekove ulice, on me gleda belo i kaze da ne zna. Al me za uzvrat pita da li bih da kupim njegovu zlatnu ogrlicu, i vadi je iz njedara. Jok, brale, ne treba mi, spasiba, do svidanja.

Vraćam se iz francuskog hipermarketa, već pomenutog. U maršrutki pri povratku sede: jedan italijanski par, jedan kineski par, nekoliko rusa i jedna srpkinja. Na radiju ide pesma, nešto u fazonu, mary I like how you cook your breakfast… lalala… cenim negde Amerika, 50tih godina. Smešim se dok tako sedim, negde na periferiji Moskve sa svim tim ljudima, i mislim, e to se zove globalizacija. 🙂


Metro je moja druga kuća

jun 5, 2008

Prvih dana sam bila potpuno fascinirana moskovskim metroom. U špicu, vozovi dolaze na nekih 30 sekudni, kako jedan ode, drugi dođe. Gužve su takođe nezaobilazan detalj. Reka ljudi koja se svakodnevno sliva je veća od njujorškog i londonskog metroa zajedno. Ako muški glas najavljuje stanice, krećete se ka centru, simbolično ka poslu. Ako ženski glas najavljuje, znači da se vraćate kući, od centra, ka porodici. Mislim da je ova fora prosto genijalna. Postoje određena pravila ponašanja. Ne piljiti u ljude, nije pristojno a ni lepo. Tako da moskovljani ili čitaju, rešavaju ukrštenice i sudoku, ili pak slušaju muziku. Prija mi ta nevidljivost. Nema kontakta, svako gleda svoja posla.

Svaka stanica izgleda drugačije. Neke su lepše, i više im je posvećena pažnja, uglavnom u centru, neke su starije, neke modernije, a neke sasvim jednostavne. Ali je svaka za sebe interesantna. Moja stanica se zove Babuškinskaja. A stan je na Južnom Medvedkovu. Nadam se da zimi ne švrćkaju medvedići po komšiluku. Mada, to bi mi dalo dobar izgovor da ne dođem na posao 😉


Plan D

jun 1, 2008

Plan A za juče je propao. Muzej je zatvoren, što se naravno nigde pročitati ne može. Saznala na licu mesta. Isto kao i neki siroti japanac koji je u Moskvu došao specijalno zbog tog muzeja.

Plan B je bio Ostankinski toranj. I plan B se izjalovio jer je toranj izgoreo, pre nekog vremena i još se renovira.

Plan C je bio pronalaženje mesta gde bi se eventualno mogla popiti jedna dobra kafa. Takvog mesta naravno ni od korova. Ovaj dan je obeležen u kalendaru kao dan za rezervne aktivnosti.

Plan D je obuhvatio posetu hipermarketu. Uspešnu. Naravno, kad se u Rusiji kaže hipermarket misli se na giga-mega-hipermarket. Toliko je giga da  se osoblje među rafovima kreće na rolerima. Mogu da zamislim oglas za Ašan: obavezno poznavanje vožnje na rolerima. Sjajno

Danasnji plan A- park Kolomenskoe.

PS Crni luk je potpuno odvratan. Pokušaj kuvanja rižota je delimično upropasćen jer  crni luk ispušta vrlo neadekvatan miris pri prženju. Izbaciti crni luk iz upotrebe pri boravku u Rusiji.