Jedan nemili susret sa zdravstvenim sistemom

decembar 20, 2007

Krenem ja pre neki dan u ambulantu. Kod mene na poslu važi pravilo svima poznato kao pravilo srednje škole ili pravilo osnovne škole, dakle poznato pravilo po kome onaj ko je bolestan i ne ide u školu/na posao mora da donese opravdanje. U suprotnom, mu se beleži neopravdan, tj u mom konkretnom slučaju, uzima se jedan slobodan dan, krvavo stečen. Pošto je slobodan dan svetiji od svete krave u Indiji, svaki put kad dobijem neku temperaturicu, groznicu ili grlobolju primorana sam da se pod visokom temperaturom dogegam do obližnje ambulante. Postoji samo jedan mali problem.

Na primer da ne mogu da izađem iz kreveta.

Na primer da me glava toliko boli da vidim sve zvezde i samo želim da se prekrijem preko glave i ne izlazim nigde.

Na primer da imam temperaturu od koje sam u nekom stanju bunila, u sumraku svesti.

Na primer da jednostavno ne mogu da sedim u čekaonici sa babama i dedama tri sata, i mislim da mi je bolje da to vreme provedem kod kuće pijući čaj, aspirine i propolis.

E zato nisam otišla u ambulantu u četvrtak, već kad se bar temperatura malo smirila u petak.

Dovoljno sam pametna pa za takve prilike imam pripremljenu knjigu. U ambulanti horda baba i deda. Sede i mirno čekaju. A šta će i oni jadni sem da idu kod lekara, to im je jedina zanimacija u životu? Pa se još nađe par njih pa krene preturanje po tome ko od čega boluje kakvi su nalazi, ko je umro i ko će uskoro na onaj svet. Ja mislim da je to njima neka vrsta socijalnog programa, mesto u kafanu kao kad su bili mladi, vreme je za ambulatu, tamo je svo društvo iz ulice. Tako i ja sa njima mirno čekam svoj red. Čitam knjigu, prešla već skoro pola, uvod, razrada a sad će i zaključak. Kad eto, prozovu i mene. Ulazim posle dva sata, dobardanujem, sedam, doktorica mi pogleda grlo, izbekeljim se, kaže ona, to je za antibiotik. Alo, bre! Pogledom u moje grlo, tako olako?! O, da, mnogo smo efikasni. Trebalo joj je cirka, 5 sekundi da mi odredi terapiju. 4 puta na dan kaže, pa dve kutije antibiotika da smažem. Kažem ja njoj, ja to ne pijem. Prosto, gore mi je od antibiotika nego od upale grla. Al stvarno. Ne ferma ona, kaže dve kutije, i to je to. Ispisuje recept, sledeći. Kao na pokretnoj traci.

Plaćam nešto što se zove participacija od 20 dinara. Mislim da ne postoji čovek kome je jasno šta je fakin participacija. Je l plaćamo zdravstveno? Je l plaćamo lekove? A i država ih donira. Šta onda koji moj ima da se cigane za siću od 20 dinara, aj nek mi neko objasni?

Odlazim u apoteku. NE kupujem antibiotike, neka hvala. Mislim da će čaj od kamilice biti sasvim dovoljan. Odlazim kući potpuno iznurena, i potreban mi je odmor i lečenje od ambulante, ne od prehlade.

A što se tiče pravdanja, imaću dakle samo petak u listi bolovanja. Zato što sam bila lenja i nisam došla na vreme to jest u četvrtak sa temperaturom 38 u stanju bunila da čekićam da bi mi dali antibiotike. Na moje pitanje šta ja sad da radim s tim danom, kaže doktorica, pa uzmi slobodan dan. E, srećo moja kad bi ti znala koliko ja slobodnih dana imam, i kako ih ne dele kod nas šakom i kapom, ne bi se tako olako izlanula. Hoću, hoću sigurno da uzmem slobodan dan. Koji čuda li, na kraju godine uopšte ni nemam. Nije to problem, dogovoriću se ja sa šefom, al je poblem taj olaki stav. I ta pokretna traka ljudi. I ta čisto naša stvar po kojoj se za svaku najgluplju bolest prepisuju antibiotici, kao da nema ništa drugo na svetu bolje i zdravije. Pretpostavljam da je najbolji lek za posekotinu antibiotik. I za alergiju. A tek za čir na želucu što leči…Ma fenomenalno, to je jedan svelek.

Kada li će, o kada ta reforma zdravstvenog sistema?

Advertisements