A sada malo o nečemu što se zove customer service na engleskom. Iliti usluga u Srba.
Uđem u prodavnicu. Još bolje butik. Koji ima one velike senzore što služe da hvataju lopove. Još nisam ni čestito otvorila vrata, kad eto ti prodavačice, skočila na noge lagane, i unela se u lice sa već prodavačko-standardim pitanjem (ne pozdravom) „Izvolite“?
To im je valjda omiljeni momenat. Da prepadaju nevine kupce. Onda ide standardni odgovor, samo da pogledam… Ja eto stvarno ne znam kako im ne dosadi. Prodavcima. Je’l oni možda s vrata očekuju da ja izdeklamujem nešto u stilu, o dobar dan, evo baš mi trebaju jedne cipele, ženske, na zapertlavanje, od antilopa a možebiti i glatke kože, pa vi sad to pogledajte po radnji, pa mi javite a ja ću da čekam zatvorenih očiju i da se iznenadim. Palo mi je na pament da im tako nešto odvalim pa će možda preskočiti to famozno pitanje „Izvolite“?
Dakle, u slučaju da želim malo da pogledam robu koju ću (ili neću) da kupim, je’l, zavisi od toga da li mi se nešto sviđa ili ne, sad ide onaj momenat kad prodavačica pita da li mi treba pomoć. O da, treba mi pomoć u razgledanju pomislim. Ako im kažeš lepo i ljudno „Ne hvala“, onda je verovatnoća da će te pratiti u stopu i gledati preko ramena da možda ne jedeš sladoled nad nekom košuljom ili da je nedajbože ne očerupaš tako u prolazu, skoro stopostotna. Kad napokon i uzmem nešto s vešalice da pogledam, ona će čim istu stvar vratim na vešalicu, početi užurbano da sprema iza mene, da slaže na policu ili pegla rukom, kako se ne bi videlo da sam nešto ja tu pipkala.
Posle ovih prvih simptoma očajne usluge obično pobegnem glavom bez obzira. Ako pak iz nekog samo meni znanog razloga odlučim da nešto i probam, e tu tek postaje neprijatno. Prodavačica je obično onda spremna na sve. Tražiće da izađem iz kabine u kojoj najverovatnije nema ogledala, pa onda onako bez dostojanstva i bez cipela na očigled ostalih kupaca, počeće hvalospev o tome kako mi te farmerice baš fantastično stoje, iako je sasvim očigledno da u njima izgledam kao kesa/lopta/saraga. Pošto oči imam, a i nisam više mala pa da me je sramota da ništa ne kupim, zahvalim se i ostavim robu, ide deo gde me prodavačica razočarano pogleda s pitanjem „Ne odgovaraju?“ A zatim uvređeno vraća stvar na policu a ja se osećam kao budala. *Joj, ništa nisam kupila a ona se baš trudila.* Sreća pa ova osećanja s godinama blede, tako da me sada nije briga. Al ipak. Kupujem isključivo u ne-smarajućim prodavnicama, bez upitnih pogleda i komentara o izgledu.
Hvala lepo. Umem sama da odlučim.
Objavljeno od strane elektrokuhinja 
Elektro kuhinja 