Dok sedim u smradu ulja od suncokreta, evo i priče kako je sve počelo.
Odlučim ja da napravim proju, ne znam šta me spopade, no odluka se u mojoj glavi uobličila kao zrela jabuka, te zatražim od mame recept na mail (iako sam je nekoliko puta pravila) zlu ne trebalo. Nabavim sve po redu. Kiselu voda. Brašno-sumnjivog porekla, piše da je za palačinke, al sva druga su od 2 kg, mislim šta s tim da radim, ne mogu ga potrošiti naredne dve godine sigurno (a ni doneti iz radnje, ako ćemo pravo) . Prašak za pecivo – ovo je opet diskutabilno-da li je paketić na kome je crtež kuvara koji nešto ubacuje u činiju prašak za pecivo ili nešto sasvim treće?, Mleko. Ulje suncokretovo, jedino od 0.8 l.(obratiti paznju na sva ulja koja su drugacija od ostalih 5 vrsta-ponavljam jedino od 0.8) I tvarog (mladi sir za nadenuti). Lepo ja to sve smuljam po receptu, razastrem u tepsiju, sednem ispred i čekam, pa pogledam s vremena na vreme. Ništa se ne dešava (iako bi trebala u nekom momentu da raste), onaj papir se zalepio za proju (nije bio peki papir no obican ja premazala uljem-sta ću snalazim se kako znam). Odem da se istusiram, računam, kad izađem biće lepa nabubrela mirišljava proja… Kad izađem, ceo stan miriše na suncokretovo ulje (kod nas ulje nema miris, prosto se zove suncokretovo al ne miriše ni na sta posebno, zapravo miriše na ulje). Pogledam u rernu, a jadna proja se nije pomakla ni milimetar. Stoji na 5 mm debljine i ni makac. Čekam ja još, i kad je doteralo cara do duvara, otvorim rernu, dim pokulja napolje, brzo pootvaram prozore da se ne oglasi alarm, šta ja znam na šta reaguje, izvadim proju, ona prepečena spolja (skoro se ugljenisala) a iznutra skoro pa živa. Izemti reko i loše rerne i brašno za blinji, i prašak za pecivo koji ne znam šta je ustvari! I dalje nepokolebana krenem da jedem, ono ukus suncokreta. Da! Ukus suncokreta! Onaj sir se ne oseca, kukuruz ni najmanje, samo suncokret. Pojedem tri zalogaja, i to je to. Biće dobro ako se ne otrujem opet (ceo vikend već bolovala od morskih plodova, for the record). Piše tamo da je biološki zdravo ulje, bez holesterina i šta ti ja znam sve. Al šta mi vredi kad ne moze s njim da se lepo napravi proja, avaj! Verovatno sve što se skuva ima taj specifični ukus na suncokretove semenke. Sunje. Masne grickalice.
I tako sad sedi ta tužna spuvana proja u kuhinji, stan se vetri na +8, a ja pijem čaj od nane, za svaki slučaj, da jadan stomak napaćen lakše podnese. I tako je elektrokuhinja postala elektro. Bez kuhinje. Bar sto se Rusije tiče…
Ustanem u subotnje jutro. Sednem za komp. Pijem kafu. Pomerim ruku, ups, prolijem kafu direkt na kompjuter. Celu solju. Zalijem ga. On se ugasi. Kratak spoj. Izbaci utikac iz zida. I naravno ne radi.
Objavljeno od strane elektrokuhinja 
Elektro kuhinja 