Zasto je Mac bolji od ostalih?

septembar 15, 2008

Ustanem u subotnje jutro. Sednem za komp. Pijem kafu. Pomerim ruku, ups, prolijem kafu direkt na kompjuter. Celu solju. Zalijem ga. On se ugasi. Kratak spoj. Izbaci utikac iz zida. I naravno ne radi.

Onda sednem i placem. I placem dva dana. Lijem suze gorke.

Treceg dana krenem u servis. I da se raspitujm koliko kosta novi. Mnogo.

Servis ne radi, ipak smo u Rusiji.

Dodjem kuci. Izvadim mrtav komp iz torbe.

Ugledam svetlo na njemu. Malo malecno, al ipak svetlo.

I ne verujem.

Ukljucim ga.

Radi! Radi!

Puni se baterija, opusteno. Kao da pre dva dana nije plivao. Kao da nije nesto pregorelo. Kao da nije izbio kratak spoj.

Jedino je par stvari pobrkao. Kad je caps lock ukljucen, on pise mala slova i obratno. Kad je num lock ukljucena, radi tastatura, kad je iskljucena ne radi. Sve obratno.

Al bas me briga.

Bitno je da radi.

Eto zato.

PS-Nikada nikada necu niti jesti niti piti u blizini Mac-a. Odsad Mac-dijeta.

Advertisements

Jos jedna sabanjerka

septembar 12, 2008

Zahvaljujuci Jeleninom ostrom oku, evo jos jedne. Cisto kao dokaz koliko je cesta pojava.

Mesto: Crveni trg itself.

Uzivajte:)


To je TA frizura

septembar 10, 2008

O cemu sam vec pisala vise puta. Molim lepo, crno na belo. Popularno zvana sabanjerka. Klik na sliku i dobijate je uvecanu.

Mesto istine: ispred mog ofisa. 🙂


Dan grada (День города) & Bulgakov

septembar 7, 2008

Juce i danas, na ulicama grada slavi se 861. rodjendan Moskve. U gradu je potpuna ludnica. Kao da se svih 14 miliona ljudi slilo u centar. Koncerti, predstave na otvorenom, vasari svakojaki i naravno vatromet…

Jucerasnji dan sam posvetila trenutnocitajucem Bulgakovu. Prvo smo sedele (bolje reci lezale) na Patrijarsijskom ribnjaku (tamo gde se Voland pojavljuje u romanu Majstor i Margarita), prosle kroz omiljenu mi ulicu Malaya Bronaya (takodje se spominje u romanu) a zatim posetile Bulgakovski dom. To je zgrada u kojoj je Bulgakov ziveo i radio kao lekar i pisao svoj najpoznatiji roman. Moze se videti njegov lekarski pribor, rukopisi, stare fotografije, „posta ljubavi“,  i jedan savim mali crni macak koji se provlaci izmedju nogu. Behemot original. Moze se popiti kafa u kaficu, a ulaz u kucu je besplatan.

Posle Bulgakova opet u gradsku vrevu, medj milione ljudi. Pa na pizzu i koka kolu. Pa kuci… A danas, videcemo gde ce put da me nanese. Dotad, prijatno nedeljno popodne zelim!


Kako (ne) napraviti proju u Rusiji

septembar 2, 2008

Dok sedim u smradu ulja od suncokreta, evo i priče kako je sve počelo.

Odlučim ja da napravim proju, ne znam šta me spopade, no odluka se u mojoj glavi uobličila kao zrela jabuka, te zatražim od mame recept na mail (iako sam je nekoliko puta pravila) zlu ne trebalo. Nabavim sve po redu. Kiselu voda. Brašno-sumnjivog porekla, piše da je za palačinke, al sva druga su od 2 kg, mislim šta s tim da radim, ne mogu ga potrošiti naredne dve godine sigurno (a ni doneti iz radnje, ako ćemo pravo) . Prašak za pecivo – ovo je opet diskutabilno-da li je paketić na kome je crtež kuvara koji nešto ubacuje u činiju prašak za pecivo ili nešto sasvim treće?, Mleko. Ulje suncokretovo, jedino od 0.8 l.(obratiti paznju na sva ulja koja su drugacija od ostalih 5 vrsta-ponavljam jedino od 0.8) I tvarog (mladi sir za nadenuti). Lepo ja to sve smuljam po receptu, razastrem u tepsiju, sednem ispred i čekam, pa pogledam s vremena na vreme. Ništa se ne dešava (iako bi trebala u nekom momentu da raste), onaj papir se zalepio za proju (nije bio peki papir no obican ja premazala uljem-sta ću snalazim se kako znam). Odem da se istusiram, računam, kad izađem biće lepa nabubrela mirišljava proja… Kad izađem, ceo stan miriše na suncokretovo ulje (kod nas ulje nema miris, prosto se zove suncokretovo al ne miriše ni na sta posebno, zapravo miriše na ulje). Pogledam u rernu, a jadna proja se nije pomakla ni milimetar. Stoji na 5 mm debljine i ni makac. Čekam ja još, i kad je doteralo cara do duvara, otvorim rernu, dim pokulja napolje, brzo pootvaram prozore da se ne oglasi alarm, šta ja znam na šta reaguje, izvadim proju, ona prepečena spolja (skoro se ugljenisala) a iznutra skoro pa živa. Izemti reko i loše rerne i brašno za blinji, i prašak za pecivo koji ne znam šta je ustvari! I dalje nepokolebana krenem da jedem, ono ukus suncokreta. Da! Ukus suncokreta! Onaj sir se ne oseca, kukuruz ni najmanje, samo suncokret. Pojedem tri zalogaja, i to je to. Biće dobro ako se ne otrujem opet (ceo vikend već bolovala od morskih plodova, for the record). Piše tamo da je biološki zdravo ulje, bez holesterina i šta ti ja znam sve. Al šta mi vredi kad ne moze s njim da se lepo napravi proja, avaj! Verovatno sve što se skuva ima taj specifični ukus na suncokretove semenke. Sunje. Masne grickalice.

I tako sad sedi ta tužna spuvana proja u kuhinji, stan se vetri na +8, a ja pijem čaj od nane, za svaki slučaj, da jadan stomak napaćen lakše podnese. I tako je elektrokuhinja postala elektro. Bez kuhinje. Bar sto se Rusije tiče…